Staze i platoi

Popločane površine obezbeđuju njihovu stalnu i aktivnu upotrebu bez značajnih oštećenja, za razliku od travnjaka koji gubi svoje vizuelne kvalitete tokom intenzivnog korišćenja.

Osim toga travna površina se ne može kori­s­titi kad je kiša, što je problem sa kojim se nećemo susretati kod izgrađenih površina.

            Veličina popločane površine treba da je srazmerna veličini vrta. Uz pomoć ovih površina objedinjujemo prostor u cilju njegovog vizuelnog uveli­čanja. Tada se ko­risti materijal koji je korišćen i na samom objektu - fasadi.

            Stazama se povezuju različiti  sadržaji u vrtu, fizički spajaju različite tačke i kreiraju pokret u prostoru. Njihova širina i dužina treba da su samo onoliko ko­li­ko je potrebno da se komotno odvija kre­tanje, a prvenstveno zavisi od funkcije same staze. Prilaz kući treba da je nešto širi, između 120 i 150 cm, što je dovoljno za  kretanje dve osobe. Staza koja se ređe koristi može da bude širine 50-60 cm.

            Staze moraju biti usklađene sa stilom vrtne kompozicije i arhitekturom kuće. U njihovom kreiranju treba težiti logičnosti - povezivanju različitih zona, pri če­mu je poželjno da se staza što više uklapa u teren. Postavljanjem staza sredinom vrta, kao i njihovim ukrštanjem, nepotrebno se cepa prostor. Ne­pravilne, polu­kruž­ne staze imaju prirodniji izgled od pravih ili onih sa oš­trijim uglovima.

            Staze mogu biti različitih padova, kako uzdužnih, tako i poprečnih, što za­vi­si od reljefa terena. Optimalni padovi su od 1-2%, a ukoliko su veći treba da su na ma­njoj dužini. Mali padovi su potrebni i radi oticanja vode sa njihovih površina u okolni travnjak. Ako su padovi veći i ako je slivanjem vo­de ugrožen objekat onda se formiraju rigole - olučasti jarkovi, koji preuzimaju vodu i slobodnim padom je spro­vo­­de do recipijenta (kišne kanalizacije i dr.). Njih treba raditi od istog materijala od koga je napravljena staza, ako je to mo­guće.

            Materijali od  kojih se izgrađuju staze mogu biti veoma raznovrs­ni: be­ton, ka­me­ne ili betonske ploče, opeka, behaton elementi, rizla, drvo i veoma mnogo kom­bi­nacija različitih livenih i montažnih zasto­ra. Ne sme se samo preterivati u ša­re­nilu raznorodnih materijala, već se pažljivim biranjem boje i strukture u vrtu mogu postići izvanredni efekti. Jedna vrsta materijala uvek treba da dominira, jer bi se u suprotnom stvorila zbrka koja je naročito nepoželjna kod malih prostora, gde bi ko­rišćenje većeg broja materijala do­velo do daljeg usitnjavanja prostora.

            Ako se na fasadi kuće pojavljuje opeka, različitim slaganjem opeke mogu se u vrtu postići zanimljiva rešenja, a staza će biti usklađena sa arhitek­turom kuće. Da­nas se često opeka zamenjuje klinker keramičkim pločama.

            Staze od betona se ne uklapaju u prirodnu sredinu vrta, pa se samo pre­poručuje kao podloga, a gornja površina se obrađuje nekim ple­me­nitijim zas­torom - liveni ku­lije ili kombinacije sa raznim vrstama ploča, kamenom i dr. Kod nas je do sada retko ko­rišćen, ali vrlo atraktivan vid betona, liven na licu mesta je štampani beton. Na još svež beton se posebnim šablonima na­štam­pavaju različite šare, koje mogu da da­ju različite efekte, tako da povr­ši­ne izgledaju kao da su popločane kamenom, ope­kom i sl. Često se koristi i bo­jeni beton sa posebnim premazom, koji pored vizuelnog efe­kta ima i zaš­titnu ulogu, pre svega od atmosferskih uticaja. Gotovi betonski elementi dostupni su u najrazličitijim bojama, oblicima i veličinama.

            Kamene ploče imaju veliku primenu u vrtu, jer se lako postavljaju i mogu da bu­du vrlo dekorativne. Različitom šemom postavljanja mogu se stvoriti najraznovrsniji dekorativni efekti u vrtnom prosotru Kamen je jedan od najdragocenijih mate­­rijala u tom pogledu i postoji veliki izbor vrsta kamena: peščar (ružičast i siv), granit (siv, zelenkast, plavkast) i dr. Najbolje je koristiti prirodno lomljene kamene ploče sa neravnom gornjom površinom, kako bi pri vlažnom vremenu sigurnost pri hodanju bila veća.

            Vrlo prijatan utisak ostavljaju slobodno postavljene ploče u travi na određe­nom razmaku i tako formirati "gazilice". One su naro­čito pogodne za staze manjih op­te­rećenja, kao i za kratka premošća­va­nja. Vrlo često su bile prisutne u ja­pan­skim vrtovima..

            Da bi se umekšao izgled popločane staze, dovoljno je pustiti da se ivične biljke pruže preko nje. Tako se jastučastim perenama, ivično zasađenim pored staze vrstama Thimus-a, Alyssum-a, Iberis-a ili drugih, stazi daje mekoća i tekstura.

            Korišćenje mekih materijala (šljunak, rizla, kora drveta) u vrtu ima niz pred­nosti: jednostavno postavljanje, jeftiniji su od čvrstih zastora, pred­stav­ljaju odličan prelaz između biljaka i čvrstih zastora, ali se skoro svake godine moraju obavljati. U sklopu popločanih povr­ši­na pojedini manji delovi mogu da deluju kao kontrast i da obo­gaćuju tek­s­turu. Ne treba ih koristiti tamo gde se u toku zime čisti sneg, jer se ti­me i oni mogu zbrisati. šljunak ili rizla naročito su pogodni za površine ne­pra­vilnog oblika. Naročito su pogodne za poivršine u senci, gde biljke slabije rastu, pa predstavljaju neku vrstu malča.

            Na vrlo malim urbanim prostorima uredan i čist izgled može se pos­tići ko­ri­šćenjem upravo rizle i šljunka umesto malih travnih površina koje i pored naj­bolje volje imaju tendenciju da izgledaju zapušteno i neuredno to­kom zime.

            Rastresiti materijali su dobra podloga za rast niskog žbunja, dekora­ti­v­nih tra­­va, perena i lukovica, kao i za alpinume.  Biljke sađene na ovim povr­šinama deluju prirodnije nego uz čvrste zastore

            U klasičnim vrtovima ova je podloga bila često korišćena za stvaranje par­tera, između bordura, a u savremenim vrtovima se koristi za kombinaciju cvetnih ele­menata i rizle u određenoj boji (sl.164). Boja tih ra­steresitih agregata varira od bele, sive, crvene, do braon i crne. Zbog raznovrsnosti boja i veli­či­ne zrna, pogodni su za postizanje raz­nolikosti u teksturi i koloritu u kompo­ziciji vrta.

            U japanskim vrtovima rizla i šljunak se koriste vekovima. U njima su ovakve površine izgrabuljane, tako da imaju apstraktne šare koje asociraju na morske struje koje teku oko ostrvaca od kamena i mahovine. Ova tehnika može da da izvanredne rezultate ukoliko se primeni u malim urbanim prostorima, naravno ukoliko to okru­ženje dopušta. Savremena arhitektura sa dosta sta­klenih površina fino podržava ovu  vrstu vrtnog uređenja.        Poseban vid podnog zastora su drveni podovi. Korišćenje drveta za po­krivanje tla daje osvežavajući i topao izgled. Drveni podovi su najlakši način za preva­zila­ženje denivacije u terenu bez ravnanja zemljišta, a ni oticanje vode nije problem jer se sliva kroz otvore između dasaka.  Drvo kao materijal je lagan i u tom smislu ideal­an kao podloga na krovnim vrtovima. Takođe je vrlo bezbedan za igru dece.

            Mane su mu što je skup, što mora biti odlično zaštićen i redovno odr­žavan. U svetu se uveliko koristi drvo premazano plastičnom. vinil sme­som koja ga vrlo efi­­kasno štiti i smanjuje troškove održavanja, mada se svakako gubi u pogledu vi­zuelne autentičnosti doživljaja drveta kao materijala.

            Staze i platoi, napravljeni od drveta, se veoma dobro uklapaju u rusti­kalno uređenje vrtnog prostora. Drveni podovi na terasama su ve­o­ma prijatni za odmor. Drvo kao materijal može biti koričćen i u kom­binaciji sa sitnijim ili krupnijim ob­lim šljunkom ili kamenom.

             U izrazito vlažnim klimatima treba izbegavati ovakve podove, jer će i pored najboljeg održavanja lako propadati. Ispod poda mora cirkulisati vazduh te se stoga postavlja na određenu visinu. Ukoliko je teren ravan dovoljna je visina od 5 cm. Daske se ustvari postavljaju na drvene ramove od letvica (5 h 5 cm), a ove se polažu na sloj pes­ka sitnije granulacije koji je na sloju peska krupnije granulacije. Iznad peska je polietilenska folija, koja služi da zaštiti drvo sa donje strane od vlage i da spreči rast korova koji bi lako prodirao kroz otvore između dasaka..