Kasnije su hrišćani u svojim pohodima sa istoka donosili pojedine primerke u Evropu. Gajene su tokom svih tih vekova, međutim tek krajem 18 veka, zahvaljujući Napoleonovoj ženi Žozefini doživljavaju svoj vrtoglavi uspeh. Ona je u svom dvorcu “Chateau de la Malmaison” napravila prvu izuzetnu kolekciju ruža. Naredba je bila da Napoleonova vojska iz svih pohoda u kojima je bila, donese sto je moguce više primeraka različitih ruža. Tako su ruže počele da bivaju sve popularnije i dostupnije mnogim ljudima.

                  Danas postoje mnoge slike iz tog vremena, koje pokazuju žene u ljubavnom zanosu, prekrivene velikim količinama ružinih latica. Josephina je unajmila slikara Pierre – Joseph Redoute koji je slikao ruže tog vremena i izdao ih je u knjizi Les Roses 1817 godine (tri godine posle njene smrti). Tako su ostale zabeležene ruže tog vremena. Naravno zasluga za brojne sorte koje danas imamo pripada I pravim pionirima, hibridizerima koji su dali sve od sebe da stvore što je moguće više novih sorti.

 Ne treba zaboraviti imena : Vibert, Guillot, Moreau, Robert, Guerin, Laffay, Lawsom, Mauget, Lacharme, Margottin, Verdier, Pernet, Beluze, Garcon, Schwartz, Geschwind, Breon, Paul, Parson, Ducher, Portemer, Prevost, Marcheseau, Dubreuil, Miellez, Hardy, Van Houtte, Lambert i mnogi drugi. Njihova zasluga je velika, jer su bili prvi koji su nastojali da naprave drugačije ruže od onih koje je priroda dala.

                 Rosa Foetida Persiana je divlja ruža koju su koristili da bi dobili druge boje koje do tada nisu bile prisutne. Kao jedna od retkih, prirodno žutih, ucinila je da se pojavi jos mnogo žutih i naradzastih nijansi. Jedna od veoma bitnih stvari bila je napraviti ružu koja ce imati duži period cvetanja od onog koji imaju divlji primerci i pojedine grupe, tada već poznatih ruza. 19 vek je bio značajan po tome i po mnogim drugim dešavanjima vezanih za razvoj ružarstva, ali o tome nekom drugom prilikom.