Beljanica

BELE STENE BELJANICE

Planina Beljanica svojim preko 1000 m visokim bilom razdvaja Homolje od Resave. Najvisi vrh planine je 1339 mKraski sastav je uzrokovao prisustvo mnogobrojnih vrtaca, jama, uvala i pecina. Centralna visoravan je uglavnom gola, a padine su pokrivene bukovim i hrastovim sumama, koje su povremeno i prasumskog tipa. U senkama velikih stabala ima dosta pecuraka, narocito vrganja. Moguce je da je Beljanica dobila ime zbog golih belih stena koje iznad gustih tamnih suma bljeste na suncu. Izvora ima dosta, ali u glavnom na nizim delovima planine. Brojne su pastirske kolibe, ali stalnih naselja nema.

Bujna vegetacija i slaba naseljenost pruzaju sigurno utociste brojnim zivotinjskim vrstama. U lovistu ima divljih svinja, jelena, srna, divljih macaka, zeceva, fazana, prepelica... U Resavi se kriju pastrmke, krkuse, klenovi i beovice.

Polazna tacka za obilazak Beljanice je planinska kuca "Suvaja" u selu Lisine, na 376 m nadmorske visine. Selo Lisine se nalazi u prosirenom delu kanjona esave, sto mu daje vrlo atraktivan izgled. Ispod planinskog visa Sokolica, iz kamena izvire snazno Veliko vrelo, koje posle par stotina metara pravi atraktivan vodopad. Voda koja se obrusava je vremenom napravila veliko udubljenje na kraskoj podlozi, a mestani tvrde da je najvisi pojedinacni vodopad u Srbiji.

Zbog izuzetne lepote vrelo, recni tok i vodopad su zasticeni kao park prirode. Par stotina metara dalje ova bezimena recica uliva se u Rasinu.

Od planinske kuce vodi staza ka vrhu Beljanice. Uspon je na pocetku blag i staza prolazi kroz vocnjake i preko livada. Pored jedne planinske kolibe nailazi se na zanimljiv izvor; voda se skuplja u udubljenju stene i zahvata se i pije supljom tikvom. Kod izvora prestaje zona pasnjaka i pocinju bukove sume. Nagib se stalno povecava i uspon postaje izuzetno naporan, pa samo retki primecuju prijatnu stazu, "tapaciranu" suvim liscem.

Ogromna bukova stabla prave gustu hladovinu, koja olaksava naporno pesacenje. Izlaskom iz sume prestaje i uspon. Pred nama se ukazuje lepa travnata visoravan, prosarana mnogobrojnim krecnjackim stenama. Setnja ivicom visoravni pruza mogucnost detaljnog razgledanja klisure reke Resave, koja je na povrsini od 10000 ha proglasena za park prirode.

Silazak je slican usponu - izuzetno strm. oni koji ne vole da testiraju zglobove mogu i kolima da izadju na vrh. deo puta ide kroz lepu brezovu sumu. huk vode i vegetacija najavljuju silazak u kanjon Resave. Izuzetno cista voda se bucno prevaljuje preko stena, pa se iznenada utisa i nestane u kamenjaru. Posebno je zanimljiva leva pritoka Resave, Klocanica, koja ponire u uzanom kanjonu Suvaja. I ovaj kanjon proglasen je za park prirode.

Resava izvire na Kucajskim planinama, na visini od 1100 m. Posle 65 km toka uliva se u Veliku Moravu. U gornjem toku Resave je prasuma, rezervat Vitanovaca. Na zasticenom podrucju od oko 38 ha rastu ogromna bukova stabla. Kanjonski deo Resave dug je 25 km. Na svom toku, pored manastira Manasija, Despotovca i Svilajnca, to je mirna reka koja tece kroz siroku kotlinu.

Beljanica i susedne Kucajske planine su "izbusene kao svajcarski sir". od oko 150 pecina desetak je prouceno, a samo Resavska pecina dostupna je posetiocima. Pravi naziv ove pecine je Divljakovacka pecina, jer se nalazi na obodu istoimenog polja, koje deluje izuzetno pitomo i prijatno. Pecina je duga 2830 m, ali je za posetu uredjeno samo 800 m. Ipak, ljubiteljima pecinskog nakita potreban je bar jedan sat za obilazak "Koncertne" i ostalih dvorana ove retko lepe pecine.

Biser ovog kraja, a i ukupnog srednjevekovnog gradjevinarstva Srba, je manastir Manasija ili Resava. Koliko je nekada ovaj manastir bio postovan najbolje kazuje podatak da su sve ostale manastire Srbi zvali "nemasija". To je ujedno bila i poslednja monumentalna gradjevina srpske drzave, koja se osipala pred naletima Turaka. Velelepna crkva posvecena je Svetoj Trojici. Gradjena je od 1406. do 1418. godine. Ktitor manastira, despot Stefan Lazarevic, zastitio je svoju zaduzbinu debelim zidinama sa 11 velikih kula. Despotova (Donzon) kula je potpuno obnovljena, a ostatak utvrdjenja je solidno ocuvan. Ni jako utvrdjenje nije sacuvalo manastir i on je vec 1439. a zatim i 1456. godine paljen. Tokom Prvog srpskog ustanka manastir se obnavlja, a prvi konzervatorski radovi u slobodnoj Srbiji se vrse bas na Manasiji. Danasnji ikonostas je uradjen po nalogu kneza Mihajla. Despot Stefan je sahranjen u svojoj zaduzbini, ali su kasnije njegove mosti prenete u manastir Koporin, gde su otkrivene nedavno, prilikom restauracije.

Ubrzo po izgradnji Manasija postaje centar srpske kulture. Tu je radila cuvena "Resavska prepisivacka skola", a u manastiru su stvarali i Konstantin Filozof, Grigorije Camblak, a i sam despot Stevan ovde je napisao "Slovo ljubve".

Dragan Bosnic
revija SUME

Home Info-bilten Diskusija Redakcija E-mail